Eksplikacija

Amanet govori o našoj svakodnevici. O tome na šta su ljudi spremni da bi postigli svoj cilj. Radnja koja se dešava nije nužno smeštena ovde i sada, ona se može primeniti na bilo koji grad i zemlju u svetu. U ovoj priči nije jasno podvučena granica između heroja I negativaca, niti takva granica može biti podvučena jer niko nije potpuno pozitivan ili potpuno negativan, kao i u životu ništa nije crno belo, i isključivost ne postoji. Ovaj film treba samo površinski da bude dopadljiva priča puna intriga i obrta. Ako se pak gleda malo dublje, može se videti kontekst kritike vremena i društva u kome živimo. Kao i činjenica da su neke van-vremenske vrednosti, kao što je primarno porodica , ali i moralno etički kodeksi, postale totalno izokrenute, a da su na prvom mestu isključivo materijalne vrednosti, i društveni status, sa svim propratnim simbolima moći. Bitnu rolu u filmu zauzima i sukob generacija, ali ne na površnom nivou, na kakvom smo bezbrojeno puta imali prilike da ga vidimo, već na suštinskom, baveći se pitanjem šta su to prethodne generacije ostavile nama mlađima, kakav svet i kakve aršine, otuda i Amanet kao naziv filma. Žanrovski ovaj film ne bih etiketirao, jer je kao i život u današnje vreme na ovim prostorima raznolik. Svako u ovom filmu može pronaći motive i drame i trilera, ali ponajviše svakodnevice i kritike društva i vremena u kojem živimo. Cilj ovog filma je da na jedan suptilniji način skrene pažnju na goruće probleme u nama samima, na one stvari koje suštinski jesu do nas i koje možemo promeniti.

Tokom predanog procesa rada sa glumcima koji je atipično dugo trajao za pojmove domaće radinosti, sami likovi i odnosi među njima su pažljivo nijansirani i gradirani, kako bi se što uverljivije dočarali, ne gubeći pri tom na idejnoj i umetničkoj težini. Akteri filma su osmišljeni tako da svakog od njih možete do nekle opravdati , ali i osuditi. Najveću transformaciju doživljava lik Todora, koji od naivnog dečaka dolazi do slike i prilike svog oca, nadmenog , osionog ‚‚pobednika tranzicije‚‚. Višnja, glavna junakinja filma, je od samog početka jako misteriozna, pojavljuje se ni od kuda i počinje da se ‚‚uvlači pod kožu‚‚ Todoru. Niko ne zna njenu prošlost niti planove za budućnost. Radmila je lik majke i u nekoj konotaciji može biti oličenje društva, nekada je bila lepa i perspektivna, a sada je samohrana majka sa nekim bezveznim, ali teškim, poslom jedva zarađujući za egzistenciju, kajući se čitavog života zbog određenih grešaka koje je napravila u prošlosti i smatrajući kako ovo nije život kakav je zaslužila. Epizodna rola, ali takođe jako bitna u kritičkom sagledavanju priče je Mia koja predstavlja omladinu, koja je ravnodušna, kojoj ništa nema veze i koja je emotivno osakaćena.

Što se vizuelnog aspekta tiče on je takođe stepenovan, i prati dinamiku progresije likova, kao i same priče. Od skromnog stana koji odiše toplinom i toplim koloritom, preko sve hladnijeg i sterilnijeg, ali luksuznijeg ambijenta, do ultimativnog steriliteta u poslednjoj sceni. Čvrsto se oslanjajući na stilizaciju i estetiku modernog filma u Evropi i Svetu, a van domaće kinematografije.

Muzika je takođe jako bitan segment pričanja priče , a u službi dočaravanja emocije koju želim da prenesem. Tako da je muzika posebno komponovana za ovaj film donela dodatnu dimenziju u sagledavanju celokupnog filma.

Eliptični tok naracije koji je primenjen u montaži, pruža poseban nivo slobode filmskog izraza koji efektno smešta gledaoca u svojevrstan van-vremenski prostor, potpuno ga dezorijentišući po pitanju protoka vremena, i time usmeravajući fokus na suštinu, a ne na formu.

Nemanja Ćipranić